Најважнија споредна ствар на свету! Све је почело 1863. године у Енглеској када су рагби и фудбал кренули различитим путевима и када је основан први фудбалски савез, Фудбалски савез Енглеске. Мада, корени ове игре сежу чак у древну Кину. Игра слична фудбалу играла се у Кини у 2. и 3. веку п.н.е. Играчи су лопту направљену од животињске коже морали провући кроз рупу у мрежи развученој између бамбусових штапова, високих око 10 метара. Игра је представљала физичку вежбу тадашње кинеске војске. Ипак, развој игре какву данас познајемо дешавао се у Енлеској и Шкотској.
Када је фудбал настајао играо се на било каквом пољу, али се временом дошло до садашњих мера као компромиса између потреба гледалаца и играча. Димензије терена и број играча су последица способности играча да баратају лоптом. Играч треба да прими лопту, да је исконтролише, и затим даље нешто са њом уради, било проследи саиграчу, било крене сам ка противничком голу. За то време би противнички играч требао да може да стигне и стратује на лопту. Ако су играчи сувише близу нема времена за контролу лопте, па би изгледало да су фудбалери невешти. Али, ако су предалеко, игра се успорава и постаје досадна.
Да бисмо одредили оптималан број играча на стандардним димензијама терена, уведимо површинску густину играча на терену (нешто слично густини насељености, број играча на одређеној површини терена). Ако је n број играча по јединици површине, тада је 1/n површина коју покрива један играч. За једначину нам је потребна и брзина играча, као и време потребно да играч дотрчи до противника (t=растојање/брзина играча). Тако добијамо време које је потребно играчу за контролу лопте које се изједначава са временом потребном противничком играчу да нападне. Када се вредности за површину терена и брзину играча убаце у једначину (коју нећу наводити) добија се зависност времена од броја играча у једном тиму. На графику се види да за 3 секунде које су неки просек реаговања играча са лоптом одговара 10 играча. Ако се тиму дода и голман, укупан број играча у једном тиму је 11. Бољим играчима за контролу лопте треба мање времена за контролу лопте и зато су успешнији. Због тога се чини да Роналдињо има толико простора и тако лако пролази са лоптом. А суштина је у кратком времену реакције.
Познато је да се најстрожа казна у фудбалу изводи са 11 метара. Ево зашто је тако. Посматраћемо ствар овако: гол је толики колики јесте, али се удаљеност беле тачке мења и тиме се омогућава да голман има веће или мање шансе да одбрани гол, што је слично мењању димензија гола, а ипак је лакше удаљити или приближити лопту, него прекрајати стативе и пречку. Јасно је, да ако играч шутира лопту са гол линије, голман не може да одбрани. Кад је пенал близу гол линије, голман не може да стигне лопту, а како се растојање повећава, све је мањи простор између статива до којих голман не може стићи и одбранити шут. Како се смањује слободан простор веће су и шансе да играч промаши. Када се погледа како су пенале шутирали искусни играчи у зависности од удаљености гол линије добија се график зависности вероватноће поготка у функцији удаљености од гола. За 11 метара просечна вероватноћа је преко 80%, што даје шансу да се пенал одбрани , а опет пенал остаје довољно строга казна за недозвољен потез. Ако мало размислимо даље, добијамо и највећу удаљеност за постизање гола ако је голман на гол линији као у пеналу. Првокласан голман може да покрије, тј. досегне до сваког дела гола за отприлике секунд а како је брзина лопте коју шутне првокласан играч око 110 km/h добија се удаљеност од око 30 метара што опет тражи да терен није мали како се не би само на гол шутирало него морало да се комбинује и тактизира да би се постигао вредан гол.
Извори: Физика и фудбалска правила, Млади физичар број 103, аутор Никола Веселиновић,
http://www.znanje.org/zan/goran/g-istorija/desno.htm
photo: +RaymondJohnson
Макроекономске анализе
Савети за учење
Едукативни блогови на једном месту
Републички завод за статистику
Eurostat
Statista
Скорашњи коментари